Moj mozak me sjeb'o ili Zašto nisam mogao gledati kroz Galilejev teleskop

 

Moj mozak je složio priču sa ciljem da me sjebe. Ja sam voljno prihvatio tu priču jer mi je zamišljanje i vizualizacija te priče stvarala neograničen užitak. Postao sam ovisan o toj priči i svakim mojim razmišljanjem ta priča je rasla i užitak je postojao sve veći i veći. Za tu sam priču, tj. više teoriju, paradigmu, dobivao potvrdu iz vanjskog svijeta, što me dodatno uvjerilo kako ta priča nije fikcija, kako je ta teorija održiva u stvarnosti. Ta teorija je bila sveobuhvatna, optimistična, savršena. Takoder, ta priča je postala jedino što imam budući da mi je sve drugo oduzeto ( ili sam barem tako smatrao ) i kada sam skupio hrabrosti da pokušam testirati tu priču u stvarnosti, kada sam zaželio da ona zaživi, teorija tj. priča se pokazala neispravnom, nevaljalom. Fiktivne teorije ne funkcioniraju u stvarnosti osim ako stvarnost nije sačinjena od entiteta koji takoder žive u fikciji. Mozak odgajan na mrvicama fikcije teško probavlja i dobiva snagu iz realnosti. Ali tu je i čar svega. Stvarnost je jedna, spoznatljiva, predvidljiva. Fikcija nije. Vratimo se do mozga. Realno gledajući s racionalnog očišta, moj mozak me pokušao sjebati jer je razvijao teoriju nepodobnu za stvarnost. Ali gledano sa funkcionalističke strane, moj mozak je želio i napravio najbolje, kao kada dopustite djetetu da se duže ostane igrati školice, da ostane duže gledati crtiće....

Čovjek