Kratki Ogled O Životu

Počet ću od elementarnih stvari. Dakle, život je govno, svit je sranje, zdravlje je najvažnije, te najveća mudrost od svih mudrosti - svako bdba ima svoje bdbe. Da je život govno, shvatija san odjednom jednog dana, a definitivnu potvrdu za to san dobija, kad je to, upravo tim ričima, jednog dana u Fife, Mladenu kazala Lepa Smoje. Pa tko to onda ne bi usvojia u temelje vlastita bivanja, kad je to, sa najvećom mogućon dozon smirene, ali energične uvjerenosti, kazala žena koja je kolutala očima iza Miljenka Smoje, gotovo za cilog njegovog života. Medutim, to, da je život govno, ne bi se smilo usporedit sa učenjem brojnih religija, po kojima je život muka, patnja, ili grijeh, pa ga triba proživit zatvorenih očiju i čistih gaća, sa nadom da te čeka nešto lipše kad otegneš. Naravno, govno može bit patnja, ako je npr. preveliko, ili ako je tude, i to u susjednoj kabini. Ali uglavnom, ode se ne radi ni o kakvim duhovnim konstrukcijama, već o čistoj fiziologiji. Život je govno. Izmet, tehnološki višak kozmickog neceg. Nepotrebno smrdljivo nešto. U svakom slučaju, veličina govna bi, u daljnjem razmatranju odgovarala dužini života, da se izrazin matematički. Moga bi dalje matematički kontemplirat o životu kao dužini omedenoj dvjema točkama, R-ka radanje, i S-ka smrt, te dodati još jedan argument istini da je život govno. Jer, kao i govno, i život dolazi iz utrobe. Itd., ali neću dalje, jer bi svaka daljnja argumentacija jednostavno okaljala jednostavnost te istine da je život govno, ka šta i je. Ž=G. Dalje, svit je sranje. To je barem jasno. I odma da naglasin, ne bi se smilo brkat ova dva pojma, govno i sranje, ka šta bi neki sigurno, kako slutin, pobrkali. Život je govno. Dakle, ka entitet, on biva zaokružen, ucjelovljen, odreden radanjem i smrću, egzaktno omeden brojevima na nadgrobnoj ploči, koji označavaju godine jednog i drugog dogadaja, a čija razlika predstavlja brojevni iznos godina života. Znači, život se ovdi ne misli ka nešto šta traje,a to bi rekli življenje, ili ne daj Bože, ka neka apstrakcija u smislu nepoznate energije koja kemiju pretvara u biologiju. Ne. Ode je život iznos, količina, nešto prošlo i svršeno, nešto konačno i dogodeno, i nešto što je onom čije je bilo (misli se na život) više potpuno nebitno, šta je razumljivo. Jednom riči, govno. Svit je, medutin, nešto šta nije konačno, već traje i minja se, neprestano se dogada. Svita je bilo i prije nas, a da li će ga bit kad nas ne bude, to sada nikako ne možemo znat. Al to nije bitno. Kad kažemo svit, mislimo na ukupnost dogadanja, sve ono šta percipiramo oko sebe i šta vidimo na televiziji. U svitu se realiziraju životi, u svitu traju življenja, a ako je život govno, tada je življenje jednog života, kao proces kojim se taj život ka cjelina ostvaruje, konstantno seruckanje. Moglo bi se reć i da je svaki trenutak življenja jedno minijaturno govance, šta logički proizlazi iz deriviranja životnog govna. No to je u ovon slučaju aporija, jer življenje je proces, nešto odredeno trajanjem u vremenu, pa trenutak kao govance može biti tek mehanički privid voden logikom sumiranja svih tih malih govanaca u jedno govno, odredeno završetkom življenja, a okončanjem života. S druge strane, svit je ka neki apstraktni zbir svih naših življenja, oće reć seruckanja, sranje. Al naravno, nije potriba posegnut za indukcijom da bi došli do te spoznaje. Dovoljno je promatrat svit i uvjerit se da je stvarno na djelu jedan veliki kozmički izliv fekalija. Upravo ka sta kaze Heraklit, sve teče. E sad dolazimo do najveće kontradikcije, a to je, da čin sranja ustvari pruža ugodu, olakšanje. To bi značilo, da je svit ugodan, i to je nažalost istina. Jer mada je život govno, a svit sranje, živjeti je seruckati, a to je ugodno. Samo triba nać lipo i ugodno misto, ne ić u čičke il koprive. Većina sere doma il na poslu. Neki vole srat na javnim mistima, a neki u gostima. Neki seru potpuno goli, sa upaljenim kaloriferom i čitajući Vodič kroz galaksiju, a neki stoje nogama na školjci da ne bi uvatili gljivice. Ima i raznih perverznih vidova sranja, al neću sad o tome jer bi skrenija sa teme. Spomeniću samo da neki vole srat po drugima, a neki vole jest govna. Najgori su oni šta trpe. Takvi su puni govana, i kad ih opasno stisne, posraće se bilo di, i obrisat bilo čim. I nravno, na kraju, ne smi se zaboravit jedna masu bitna stvar, a to je da nikome ne smrdi njegovo sranje. A sta se tiče ostalih maksima, mislin da mi ih nije potriba elaborirat, jer su mi jasne.

Alejuandro Buendija